.... naslovna

.... psi

.... mačke

.... ptice

.... konji

.... male životinje

.... galerija

.... forum

Da li ćemo ostati bez ribe?



Globalna populacija ribe je eksploatisana ili osiromašena u tolikoj meri da bez hitnih mera možda postanemo poslednja generacija koja je lovila hranu iz okeana.

Prošlo je puno vremena od kada su većina stanovnika Planete bili lovci-skupljači – uz jednu važnu razliku.

Riba je poslednja divlja životinja koju lovimo u velikim količinama. Ipak, možda ćemo biti poslednja generacija koja će to raditi.

Čitave vrste vodenih životinja neće biti ni viđene u Antropocenu*, a kamoli okušene, ako ne zauzdamo našu neutoljivu proždrljivost prema ribi. Protekle godine (2012.), globalna potrošnja ribe je dostigla rekordni nivo (link) od 17 kg po osobi godišnje, iako su svetske "zalihe" ribe nastavile da opadaju. U proseku, ljudi jedu četiri puta više ribe nego što su to činili 1950. godine.

Ribarski brod sa mrežama za dubinski lov

* složenica, antropo - čovek, ljudski i cen - period. Još uvek neformalni hronološki pojam koji sve više naučnika koristi za epohu u kojoj je ljudski uticaj postao presudan na celokupan život na Zemlji...

Oko 85% svetskih "zaliha" ribe su preterano eksploatisane, osiromašene, potpuno iscrpljene ili u procesu oporavku od eksploatacije. Početkom 2013., sastavljen je izveštaj koji ukazuje da u Severnom moru između Velike Britanije i Skandinavije ima manje od 100 jedinki bakalara starijih od 13 godina. Ovaj broj je još uvek sporan (link), ali je zabrinjavajući znak da možda ostajemo bez jedinki koje su dovoljno zrele da bi ostavile potomstvo koje će popraviti brojnost populacije.

Velike površine morskog dna u Mediteranu i Severnom moru sada liče na pustinje - mora su očišćena od ribe korišćenjem izuzetno efikasnih metoda sa mrežama za skupljanje sa dna. A sada, ove izuzetno subvencionisane industrijske flotile takođe čiste i tropske okeane. Četvrtina ulova brodova Evropske Unije se hvata van evropskih voda, a veći deo te četvrtine u nekada ribom bogatim severnoafričkim morima, gde svaki ribarski brod može pokupiti stotine i hiljade kilograma ribe dnevno. Sva zapadnoafrička područja za lov ribe su danas preterano eksploatisana, a obalska područja za lov ribe su osiromašila za 50% u poslednjih 30 godina, prema podacima Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija
(link).

Očekuje se da ulov u tropskim područjima opadne za još 40% do 2050., a istovremeno, oko 400 miliona stanovnika u Africi i jugoistočnoj Aziji zavisi od ulova ribe (pretežno kroz tradicionalni ribolov) za obezbeđivanje proteina i minerala u ishrani. Uz procennu da će klimatske promene uticati na poljoprivrednu proizvodnju, ljudi će se više nego ikada oslanjati na ribu za potrebe ishrane.

Politika subvencionisanja velikih ribarskih flota da izlovljavaju sve siromašnije populacije ribe je neodrživa. U Španiji, jedna od tri ulovljene ribe je plaćena subvencijama. Vlade, zabrinute za kratkoročno očuvanje radnih mesta u ribarskoj industriji, u suštini plaćaju ljudima da dugoročno uništavaju budućnost svog posla – da i ne pominjemo posledice na sledeću generaciju ribolovaca. Tradicionalni ribolov zauzima polovinu svetskog ulova ribe, ali obezbeđuje 90% radnih mesta u ovoj privrednoj grani (link).

Zaštita od iscrpljivanja lovišta
Nema sumnje, industrijalizovane države se neće vratiti tradicionalnim načinima ribolova. Međutim, katastrofalno upravljanje industrijom mora biti reformisano ukoliko želimo da povratimo područja za ribolov na održiv nivo. Samo u EU oporavak područja za ribolov bi rezultirao veći ulov od procenjenih 3.5 miliona tona, vredan oko 3.15 milijardi evra godišnje (link).

Bolje nego imati sistem u kome se članice EU bore za najveće dozvoljne kvote ribolova – kvote koje su već postavljene na daleko viši nivo nego što je održivo – stručnjaci iz područja za ribolov predlažu da pojedine vlade treba da odrede kvote zasnovane na nivoima populacije ribe u svojim okolnim vodama. Ribolovcima treba da bude poverena odgovornost nad ribom koju love – na kraju, oni imaju najveći interes da se populacije ribe poprave, a ovo se može izvesti i individualnom menjažom delova kvota za ulov među državama.

Ovakva politika prekida situaciju tzv. Tragedije zajedničkoga (link) kada svako otima što je moguće više iz okeana pre nego druga strana izvuče poslednju ribu, i uspešno je primenjena u državama od Islanda, preko Novog Zelanda do Sjedinjenih Država.

Istraživanje pokazuje (link) da upravljanje područjima za ribolov na ovaj način znači da su im dva puta veće šanse od izbegavanja kolapsa populacije ribe u odnosu na područja u kojima je potpuno slobodan ribolov.

U teško osiromašenim zonama, jedini način da se populacije ribe povrate na održiv nivo je stvaranje zaštićenih zona u kojima je svaki ribolov zabranjen. U drugim područjima, poštovanje dozvoljenih kvota mora biti pravilno nadgledano – ribarska plovila treba da imaju licence i uređaje za sopstveno praćenje kretanja kako bi se osiguralo da ne skreću u zabranjena područja. Nenajavljene inspekcije ulova se mogu vršiti kako bi se proverila veličina i vrste koje se love, a riba čak može biti i označena, kako bi vlasti i konzumenti mogli da provere njeno održivo poreklo.

Alternative
Druga mogućnost je da se krene uobičajenim putem kojim čovečanstvo rešava nedostatke hrane, i preći sa lova/skupljanja na gajenje.

Već sada više od pola ribe koja se koristi u ishrani potiče sa farmi– u Kini ta brojka iznosi čak 80% – ali ovakva metoda na industrijskom nivou nosi svoje probleme. Ribnjaci se pune divljom ribom koja se mora hraniti – veće ribe poput lososa i tune pojedu manjih ribljih vrsta poput srdele i haringe u količini 20x većoj od svoje težine. Ovo dovodi do preteranog izlovljavanja tih manjih vrsta, a ako se gajena riba hrani samo vegetarijanskom hranom, onda joj nedostaju tražene omega-3 masne kiseline koje ih čine hranljivim, a osim toga tada ne izgledaju niti imaju isti ukus kao divlje vrste. Naučnici rade na pravljenju veštačke varijante omega-3 masne kiseline, jer se sadašnje sintetičke omega-3 m.k. dobijaju iz ribljih ulja.

Zagađenje
Riblje farme su takođe veliki zagađivači. One proizvode otrovne otpadne vode - riblje gnojivo - koje hrani alge u okeanima, smanjujući količinu kiseonika dostupnog drugim vrstama i time stvarajući mrtve zone. Industrija gajenja lososa u Škotskoj npr. proizvodi istu količinu azotnog otpada kao i neprečišćena kanalizacija populacije od 3.2 miliona ljudi (link) što je više od polovine stanovnika te zemlje. Kao posledica, pokrenute su kampanje za zabranu riboprivrede u obalskim područjima.

Industrijski ribnjak

Gajena riba je takođe leglo za infekcije i parazite koji ubijaju velike procente ribe - a begunci često inficiraju divlje populacije. Farmeri pokušavaju da kontrolišu bolesti antibioticima ali obično stvaraju još veće probleme jer dolazi do otpornosti na antibiotike.

Opasan predator
Čovečanstvo ne ograničava svoje dejstvo na vrste riba koje se najčešće koriste za ishranu. Egzotična morska bića poput mante i vodenih sisara se takođe love do istrebljenja. Populacije ajkula su na primer opale za 80% na svetskom nivou (link), a čak trećina vrsta ajkula je u opasnosti od nestanka. Najveći vodeni predator odavno više nije ajkula, to smo mi.

Opadanje populacije ajkula ima veliki uticaj na vodene ekosisteme: ono može dovesti do porasta populacije ribe pri kraju lanca ishrane, što opet može izazvati kolaps populacije veoma malih morskih vrsta, poput planktona. Bez tih najmanjih bića, ceo sistem je u opasnosti. Jedna od posledica je i povećanje broja meduza, ali preterano izlovljavanje ribe, zagađenje, klimatske promene i acidifikacija takođe utiču na vodeni ekosistem. (link) i (link).

Galebovi ručaju

Toplija voda potiskuje životinjske vrste u drugačija staništa, što dovodi do nestajanja jednih i prilagođavanja drugih, stvaranjem potpuno novih hibridnih vrsta. U međuvremenu, velike ribarske mreže hvataju kolateralni ulov koji uključuje morske sisare pa čak i ptice – čak 320,000 morskih ptica bude ubijeno godišnje (link) kada se zapetljaju u mreže, što populacije albatrosa, morskih lasti i zovoja vodi ka nestanku.

Nada
Neka rešenja su lakša nego što možda mislite. Morske ptice se mogu zaštititi korišćenjem sajli sa tegovima i lepršajućim trakama koje odbijaju ptice. Samo ove metode su smanjile broj smrtnih slučajeva kod morskih vrsta ptica za 85-99% tamo gde su korišćene (link)

Molba za zaštitu
Jaćanje i širenje zaštićenih morskih rezervata bi mnogo učinila za očuvanje vrsta. Trenutno je zaštićeno manje od 1% svetskih okeana, iako se međunarodna zajednica saglasila da ovaj procenat poveća na 10% do 2020. (link). Rezervati, kada su odgovarajuće nadgledani i obezbeđeni, štite morski svet, i države se jedna za drugom odlučuju na ovaj korak.

Mala Pacifička ostrva su se udružila da oforme džinovsku zaštićenu zonu površine od 1.1 milion kvadratnih kilometara. (link)

Kako ne bi zaostajala, Australija je već proglasila najveću zaštićenu zonu na svetu
(link), a države od Britanije do Novog Zelanda se pridružuju u ovim naporima.

Iako korisni, morski rezervati, koji se najčešće nalaze oko lokacija poput koralnih sprudova ili stenovitih ostrva - delotvorni su samo ako države imaju resurse da ih nadgledaju i štite. Takođe, mnoge morske vrste, od ajkula do kitova, su migratorne i ne ostaju u zaštićenim područjima, što ih čini lakim plenom za ribolovce. Ono što je potrebno, a mnogi zagovaraju, su pokretni rezervati koji prate migratorne životinje i one koje menjaju stanište prema strujama ili klimatskim fenomenima poput El Ninja.

Zaštićena područja moraju biti precizno određena i ne moraju negativno uticati na opstanak ribolovaca. Na primer, jedno istraživanje je otkrilo da bi formiranje samo 20 zaštićenih zona – koje pokrivaju 4% svetskih okeana moglo zaštititi 108 (84%) morskih vrsta sisara. (link).

Reke u mnogim evropskim gradovima su bile toliko izlovljene, zagađene i pregrađene branama do sredine 20. veka da su ostale od ribe, a mnoge vrste su lokalno istrebljene. Međutim, zahvaljujući čišćenju, restauraciji rečnih obala i ograničavanju ribolova, ribe se vraćaju u vodotokove, čak i u gradskim jezgrima. Pre samo deset godina, retko ko je mogao zamisliti da će se losos vratiti u Temzu 
(link).

Ukoliko je moguće vratiti ribu u "mrtve reke" ona sigurno ima nade za svetske okeane.

Izvor: BBC Future
Obrada i prevod zivotinjsko-carstvo.com

Komentari/pitanja



 

.... oglasi

 
 
 

2003-2013 © Životinjsko carstvo