.... naslovna

.... psi

.... mačke

.... ptice

.... male životinje

.... galerija

.... forum

.... prezentacije

.... oglasi
Kako se prave rase pasa?


Naučnici su otkrili tajnu koja objašnjava neverovatan broj različitih oblika i veličina pasa - tajnu koja čak može pomoći u razumevanju ljudskih genetskih bolesti.
_________________________________________________

Neuobičajeno je mirno februarsko popodne u Njujorku, ali u holu hotela Pensilvanija vrvi od krznenih kaputa (srećom, na svojim pravim, četvoronožnim vlasnicima, prim. prev.).

Prusutni su došli na najelitniji skup rasa pasa, koji se održava svake godine uoči međunarodne izložbe pasa u organizaciji Vestminsterskog Kinološkog društva. Odmah preko puta, u Medison Skver Gardenu sutradan će se za slavu takmičiti najbolji psi iz 173 rase. Današnji skup, međutim, više služi upoznavanju dok vlasnici čekaju da se prijave na šaltere organizatora. Jedan baset upućuje pospani pogled preko kolica sa prtljagom ka oštrodlakom terijeru. Par mišićavih rodezijskih ridžbeka, sa snažnim kožnim ogrlicama nakratko zastaju da se onjuše sa čupavim piirinejskim ovčarom. Ispred prodavnice suvenira pas sa šapama veličine ljudske ruke - tibetanski mastif - njuškom ispituje mopsa.

Neverovatan broj rasa u predvorju hotela, neverovatan niz različitih veličina tela, oblika ušiju, dužina njuški, i laveža - upravo je ono što čini ljubitelje pasa toliko fanatičnim u svojoj ljubavi. Iz praktičnih ali i kapricioznih motiva, najbolji prijatelj čoveka je evoluirao u najraznovrsniju životinju na planeti - što je zapanjujuće dostignuće, imajući u vidu da je većina od 350 do 400 rasa koje postoje nastalo za samo nekoliko stotina godina.

Odgajivači su ubrzali tempo evolucije pasa kombinovanjem osobina iz različitih rasa i naglašavali im određene osobine ukrštajući potomke sa najistaknutijim atributima koje su hteli da dobiju. Da bi kreirali psa koji je pogodan za hvatanje jazavaca, na primer, smatra se da su nemački lovci u 18. i 19. veku napravili kombinaciju pasa - baseta, poreklom iz Francuske koji je prvi na listi "osumnjičenih", i terijera, praveći novu varijaciju rase sa kratkim nogama i valjkastim telom koje im omogućava da jure svoj plen u tesnim jazbinama: otuda i ime jazavičar, "pas jazavac" - dachshund na nemačkom jeziku. (Druga, manje verovatna istorija rase jazavičara vezuje, u nekom obliku, za drevni Egipat.) Savitljiva koža mu služi kao odbrambeni mehanizam koji omogućava da izdrži ujede oštrih zuba bez težih povreda. Dug i snažan rep olakšava lovcima da ga izvade iz jazbine sa jazavcem u ustima.



Odgajivači naravno nisu razmišljali o činjenici da se kreiranjem tako neobičnih novih rasa igraju sa genima koji pre svega određuju anatomiju psa. Naučnici su u početku pretpostavljali da ispod morfološke raznovrsnosti pasa leži podjednaka količina genetske raznovrsnosti. Međutim, nedavna ekspanzija genetskih istraživanja je dovela do iznenađujućeg i potpuno suprotnog zaključka: ogroman mozaik oblika, boja i veličina pasa u velikoj meri određuju promene u samo nekoliko delova gena. Razlika između malenog tela jazavičara i masivnog rotvajlera leži u sekvenci samo jednog gena. Takođe, razlika između kratkih nogu jazavičara (hronodisplazija). i vitkih udova hrta je takođe u samo jednom genu.



Isto važi za sve rase i za skoro svaku fizičku osobinu. U projektu pod nazivom CanMap, u saradnji između Univerziteta Kornel, UCLA, i Nacionalnog instituta za zdravlje S.A.D., istraživači su okupili DNK iz više od 900 pasa koji predstavljaju 80 rasa, kao i od divljih pripadnika familije canidae kao što su sivi vukovi i kojoti. Ustanovljeno je da su veličine tela, dužine dlake, tipovi krzna, oblici njuške, pozicioniranje ušiju, boja dlake, i druge osobine koje zajedno definišu izgled rase kontrolisane u oko 50 genetskih prekidača.

Razliku između poleglih i uspravnih ušiju određuje jedan genetski region u psećem hromozomu 10 ili CFA10. Naborana koža kineskog šar-pei-ja vodi poreklo iz drugog regiona, pod nazivom HAS2. Deo krzna koje raste u suprotnom pravcu od ostatka dlake na leđima Rodezijskog ridžbeka? Potiče od promena u CFA18. Pritisnite nekoliko prekidača, i vaš jazavičar postaje doberman, bar spolja. Pritiskajte dalje, i vaš doberman postaje dalmatinac.

                                  Geni psa

"Priča koja se pojavljuje", kaže Robert Vejn, biolog na UCLA, "je da raznolikost kod domaćih pasa potiče od malog broja gena".

Medijski izveštaji o genu za crvenu kosu, alkoholizam, ili rak dojke daju pogrešan utisak da većinom osobina ili poremećaja upravlja samo jedan ili nekoliko gena. Zapravo, genetska struktura morfologije pasa je potpuno atipična. U prirodi, fizičke osobine ili stanje bolesti su rezultat složene interakcije mnogo gena, od kojih svaki daje svoj mali doprinos. Visina kod ljudi, na primer, zavisi od interakcije oko 200 genetskih regiona.

[tekst se nastavlja ispod banner-a]                                                                                

Marketing                                                                                    




Zašto su onda psi toliko različiti?
Odgovor, naučnici kažu, leži u njihovoj neobičnoj evolucionoj istoriji. Psu su prve domestifikovane životinje (o tome smo pisali nedavno), što je proces koji je započeo pre između 20.000 i 15.000 godina, najverovatnije kada su sivi vukovi počeli da skupljaju otpatke oko ljudskih naselja. Kinološki stručnjaci se ne slažu oko toga koliko su aktivnu ulogu igrali ljudi u narednom koraku, ali je na kraju odnos postao obostran, kada smo počeli da upotrebljavamo pse za lov, zaštitu i druženje. Zaštićena od borbe za opstanak u divljini, ova polupitoma stvorenja su živela u veštački povoljnim uslovima iako su gajila štetne genetske mutacije: kratke noge, na primer, koje bi u populacijama divljih životinja u prirodi bile iskorenjene.

Hiljadama godina kasnije, odgajivači će iskoristiti taj raznovrstan sirov materijal kada počnu stvaranje modernih rasa. Oni su težili da pokupe željene osobine iz više rasa - ili bi pokušavali da brzo ponove određene mutacije u istoj rasi da bi dobili psa kakvog žele. Odgajivači su takođe favorizovali vizuelno što inovativnije rase, jer što bi se različitija rasa pasa pojavila, to je bila veća verovatnoća da dobije zvanično priznanje kao nova rasa. Takve veštačke selekcije su imale tendenciju da favorizuju pojedine gene sa velikim uticajem, omogućavajući da se osobine brže menjaju nego što bi to grupa gena sa manjim uticajem ikada mogla postići.

"To je otprilike kao kada podesite daljinski upravljač za istovremenu kontrolu televizora, stereo uređaja i kablovske TV", kaže Karlos Bustamante, CanMap genetičar, sada angažovan na Stanford univerzitetu. "Uključite on-off prekidač, i on kontroliše sve."

                       

Ovo otkriće ima implikacije koje naučnici tek počinju da uviđaju - a najvažniji aspekt je razumevanje genetskih poremećaja kod ljudi. Već više od stotinu psećih bolesti je pripisano mutaciji određenih gena, a mnoge od njih postoje kod ljudi. Te bolesti mogu imati čitav niz mutacija koje dovode do rizika od obolevanja kod pasa, kao što je to slučaj i kod ljudi. Pošto su se psi genetski izdvojili u rase razvijene od samo nekoliko prvobitnih jedinki, svaka rasa ima mnogo manji skup atipičnih gena - često samo jedan ili dva - koji dovode do bolesti. Na primer, istraživači sa Kornela koji su ispitivali degenerativnu očnu bolest retinitis pigmentoza - koja je zajednička ljudima i psima - pronašli su da 20 različitih gena kod psa izaziva ovaj poremećaj. Međutim, nije isti gen krivac kod snauceri i kod pudli, dajući istraživačima neke konkretne smernice gde da počnu istraživanje kod ljudi. U međuvremenu, nedavna studija retke vrste epilepsije kod jazavičara je otkrila po svemu sudeći jedinstveni genetski potpis, koji bi mogao baciti novo svetlo na ovu bolest kod ljudi.

Ukratko, dok su Viktorijanski odgajivači (u periodu 19. veka za vreme kraljice Viktorije) stvarali pse koji odgovaraju njihovim ukusima, oni su takođe stvarali genetski izolovane populacije, i ne znajući koliko će one biti korisne naučnicima u budućnosti. Mogućnosti napretka su velike posebno za smrtonosnu bolest rak, čije se neke vrste koje mogu pojaviti i do 60 odsto slučajeva u nekim rasama pasa, ali samo jednom u 10.000 ljudi.

"Mi smo oni koji istražuju genetiku", kaže Ilejn Ostrander, koji proučava evoluciju pasa i psećih bolesti u Nacionalnom istraživačkom institutu za ljudske genome na NIH. "Ali odgajivači su oni koji su uradili sav konkretan posao na terenu."

Jedna kategorija osobina koja se do sada pokazala otpornim na CanMap analizu je ponašanje. Samo jedan mutirani gen ponašanja je identifikovan do sada: pseći parnjak gena za opsesivno-kompulsivni poremećaj kod ljudi, koji npr. može izazvati dobermana da opsesivno sisa svoju dlaku do tačke krvarenja. Više zajedničkih karakteristika kao što su vernost, odanost ili instinkt za brigu o stadu takođe imaju genetske osnove. Ali na njih mogu da utiču i drugi faktori, od ishrane psa do prisustva dece u kući, što ih čini komplikovanim za rigoroznu kvantifikaciju koja je potrebna za naučno istraživanje.

Ipak, "mi verovatno imamo dobru priliku, ako ne i odličnu, da razumemo ponašanje kod pasa u odnosu na druge životinje", kaže Stenford Bustamante. "Na kraju krajeva", ističe on, "postoje milioni ljubitelja pasa koji su spremni i koji jedva čekaju da pomognu na terenu".

Piše: Evan Ratliff za National Geographic, 31. januar 2012.

Komentari/pitanja




.... divljina

   
  Maya di Altobello
  Shadow of Aire
.Lionheart
[erdel terijer]
  Express Man Rezlark
 [patuljasti šnaucer]
  Big Band Rezlark
 [patuljasti šnaucer]
   

2003-2012 © Životinjsko carstvo