.... naslovna

.... psi

.... mačke

.... ptice

.... male životinje

.... galerija

.... forum

.... prezentacije

.... oglasi

10 smrtonosnih bolesti za životinje


Virus ebole
                                               Virus ebole je pošast kako za ljude tako i za primate 

Nisu samo ljudi ugroženi epidemijama. Naglo širenje zaraze može koštati života hiljade životinja u jako kratkom roku. Posledice su posebno teške ukoliko su u pitanju retke, ugrožene ili vrste rascepkane na udaljenim teritorijama. U poslednjih par decenija pojavilo se mnogo bolesti životinja, a postojeće bolesti su se proširile na nove teritorije. "Deo ovoga je uzrokovan povećanom trgovinom i putovanjima, koja donose patogene na nove teritorije", kaže profesro A. Kilpatrick sa Univerziteta u Kaliforniji. Bolesti se takođe prenose između ljudi, stoke i divljih životinja.

Najveća opasnost za životinje u prirodi je gubitak staništa, koji je često izazvan širenjem obradivih površina i farmi. Ipak, i bolesti mogu ugroziti populacije oštrim smanjivanjem brojnosti ili čak istrebljenjem, dodaje Ričard Kok sa Kraljevskog veterinarskog koledža u Hetfildu (Velika Britanija).

Evo spiska 10 bolesti koje uzimaju veliki danak u broju životinja u prirodi. Na početku jedna od najzloglasnijih bolesti današnjice...

1. Ebola
Smatra se da je Ebola ljudska bolest, sa razlogom. 2014. godine je njena epidemija usmrtila 10 hiljada ljudi. Ali ona takođe desetkuje i naše najbliže rođake u životinjskom carstvu - velike primate.

Početkom devedesetih godina prošlog veka, ova ebola je harala u grupama šimpanzi iz Nacionalnog parka Tai u Obali Slonovače. U narednoj dekadi, ponovljene epidemije u Republici Kongo su drastično smanjile populaciju gorila. Ebola je usmrtila oko 5000 kritično ugroženih gorila između 2002. i 2003. u rezervatu Lossi, a zatim zbrisala njih stotine u Nacionalnom parku Odzala Kokoua 2003/2004.

Virus ebole i ljude i primate napada izuzetno snažno. Ubija oko 95% inficiranih, izazivajući teške groznice i krvarenja. Posledice ebole mogu biti posebno razarajuće kada se poklope sa drugim opasnostima poput lova i uništavanja šuma. Lov je toliko smanjio populacije da sama bolest može dovesti do potpunog istrebljenja vrsta, kaže Julia PG Jones sa Bangor University u Velikoj Britaniji.

Vakcine protiv ebole su možda jedino rešenje. Do kraja 2014. naučnici su testirali vakcinu na grupi šimpanzi u zarobljeništvu. Pokazala se bezbednom i efikasnom.

Hitridiomikoza ubija vodozemce

2. Hitridiomikoza

Smrtonosna gljivica nazvana "hitrid" koštala je života mnoge žabe i salamandere. U proteklih 30 godina ona je izazvala katastrofalno opadanje populacija više od 200 vrsta vodozemaca, a u nekim slučajevima i njihovo istrebljenje. Na primer, talas infekcija hitridom u Panamskom El Cope početkom 2000. je istrebio čak 30 vrsta vodozemaca! Pet od njih nikada pre toga nisu bili zabeleženi.

Gljivica pod imenom Batrachochytrium dendrobatidis, može se naći na svim kontinentima sem Antarktika. Ona inficira i oštećuje spoljne slojeve kože žabe. Kako žabe i salamanderi koriste kožu da apsorbuju hranljive sastojke i vodu, infekcija ih na kraju uguši.

Ipak, hitrid nije uvek predstavljao smrtonosnu opasnost kao danas. Preko sto godina on je koegzistirao miroljubivo sa vodozemcima na nekim područjima, poput Ilinoisa ili Koreje. Takođe, nisu sve žabe inficirane ovom gljivicom obolele ili uginule. Neke, poput Lithobates catesbeianus i Afrička kandžasta žaba su po svemu sudeći otporne. Ove vrste su okrivljene za prenošenje bolesti, iako Kilpatrick ističe da je i trgovina vodozemcima igrala ulogu.

Encefalitis masovno ubija ptice

3. Encefalitis Zapadnog Nila
1999. Njujork je postao epicentar nove epidemije. Ljudi su primani u bolnice sa encefalitisom: svi su imali zapaljenje na mozgu. U to vreme, nekoliko vrana u gradu, i drugih ptica u Zoo vrtu u Bronksu su pronađene mrtve. U svim slučajevima je krivac bio virus Zapadnog Nila, koji se do tada uglavnom javljao u Africi i Aziji.

Prenošen putem komaraca, virus je od tada inficirao i usmrtio milione ptica širom Sjedinjenih Država, Meksika i Kanade. Virus je otkriven kod oko 48 vrsta komaraca i 250 vrsta ptica, a povremeno se prelije i na populacije ljudi i konja.

U nekim delovima S.A.D., encefalitis Zapadnog Nila je smanjio broj američkih vrana za 45%. Takođe je izazvao veliko opadanje drugih vrsta ptica poput crvendaća, istočnog kosa, i nekoliko vrsta senica. Kilpatrick napominje da virus Zapadnog Nila najverovatnije ovim vrstama ne preti istrebljenjem.

Neke već ugrožene vrste ptica su međutim u izuzetnoj opasnosti. Istraživaći su razvili vakcine za kritično ugrožene kalifornijeske kondore, i za retke ostrvske šojke koje nastanjuju samo ostrvo Santa Kruz. U toku je testiranje vakcina i za druge vrste ptica.

SIndrom belog nosa

4. Sindrom belog nosa

2006. godine jedan rekreativni speleolog je snimio slepog miša u pećini blizu gradića Olbani (Albany) u S.A.D. Životinja je imala čudne bele gljivice oko nosa. Ovo je bio prvi dokaz da opasna bolest napada slepe miševe u Severnoj Americi. Nazvana sindrom belog nosa, bolest se brzo proširila Amerikom i Kanadom. Skoro 6 miliona slepih miševa je uginulo, a broj nekih vrsta, poput severnog dugouhog slepog miša je na severoistoku opao za 99%. "Sindrom belog nosa dramatično utiče na populacije slepih miševa u Severnoj Americi", kaže Kok.

Gljivica koja je uzročnik zove se Pseudogymnoascus destructans. Od nje slepi miševi u hibernaciji počinju da se ponašaju krajnje neuobičajeno. Umesto da spavaju preko zime, oni lete opasno daleko od svojih pećina, čak i po danu. Zbog toga brzo troše svoje masne rezerve i umiru od gladi.

Gljivica je možda došla iz Evrope, gde kao da nije uticala na kolonije slepih miševa kod kojih je pronađena. Ograničavanje ljudskog pristupa pećinama i zaštita staništa možda može pomoći slepim miševima.

Antraks ubija mnoge biljojede

5. Antraks

Antraks je najpoznatiji po svom korišćenju kao oružje bioterorista. Ali u pitanju je jako stari uništitelj životinja. Najčešće napada biljojede, mada može izazvati epidemije i kod drugih sisara, uključujući i neke mesoždere, velike primate i ljude.

Antraks može imati različite posledice zavisno od vrsta i ekosistema. Na mestima poput Nacionalnog parka Etoša u Namibiji, bolest se smatra prirodnim delom ekosistema, i nije regulisana od ranih osamdesetih godina. Ipak, ponekad epidemije antraksa budu smrtonosne. 2004. godine epidemija u rezervatu Malilangve u Zimbabveu ubila je 90% nekih vrsta biljojeda a 2010. slična epidemija odnela je preko 90% nilskih konja u Ugandi.

Spore u bakteriji antraksa, Bacillus anthracis, mogu živeti u zemlji nekoliko godina i inficirati stoku koja pase, a potom i ljude. Redovna vakcinacija životinja može ograničiti širenje.

[tekst se nastavlja ispod banner-a]                                                                                

Marketing                                                                                    



Facijalni tumor Tasmanijskog đavola

6. Facijalni tumor Tasmanijskog đavola

Neobična epidemija zaraznog kancera proširila se među populacijom Tasmanijskih đavola u Australiji. Kancer se prenosi sa jedne na drugu životinju kada grizu jedni druge. Oni nažalost to često rade, kada se bore za hranu ili tokom parenja.

Bolest je najčešće smrtonosna. Izaziva velike kancerozne izrasline na glavi životinje, koje se zatim šire na celo telo, dovodeći do smrtnog ishoda za par meseci. Smatra se da je bolest potekla u vrsti nervne ćelije pod imenom "Švanova ćelija", kod jedne životinje. Zatim su se kancerozne ćelije širile sa jednog đavola na drugog, pomognute činjenicom da se oni često ujedaju.

Tamanijski đavoli su svi veoma slični genetski, što znači da su njihovi imuni sistemi slabi u borbi protiv kancera. Ova bolest je prvi put zabeležena 1996. a od tada je ubila preko 90% pripadnika ove vrste u određenim područjima. Kako bi se spasila vrsta, naučnici su formirali svojevrsne "rezervne populacije" u zarobljeništvu, od oko 500 zdravih Tasmanijskih đavola. Oni predstavljaju preko 98% genetskog diverziteta ove vrste.

Štenećak napada i životinje u prirodi

7. Pseći štenećak

Virus domaćih pasa ubija mesoždere širom sveta. Virus, inače veoma blizak virusu ljudskih boginja, napada respiratorni, nervni i gastrointestinalni sistem. 1985. godine štenećak je desetkovao populaciju crnonogih feretki u Vajomingu. Zatim je u ranim devedesetim godinama ova bolest pokosila oko 1000 lavova u Serengetiju u Africi. Krajem 20. veka bolest je ubila 49 od 52 divlja afrička psa u zarobljništvu u Tanzaniji u roku od samo dva meseca.

Kako populacije domaćih pasa rastu, bolest se širi na nove teritorije, i prelazi na šire grupe mesoždera. Npr. retki tigrovi sa Amura u istočnoj Rusiji ugroženi su ovim virusom. Vakcinacija domaćih pasa protiv ove bolesti može ponekada dovesti do zaustavljanja širenja bolesti. Ipak, to možda nije dovoljno jer je i druge životinje mogu prenositi. Vakcinacija ugroženih mesoždera u prirodi se smatra mogućim rešenjem.

Hlamidija ubija koale

8. Hlamidija

Australijske koale pate od seksualno prenosive bolesti: hlamidije, koja napada i ljude. Bolest može izazvati sterilitet ili dovesti do razvoja urinarnih ili respiratornih infekcija, ne računajući slepilo i poneki smrtni slučaj.

U kombinaciji sa sušom, hlamidija je smanjila populaciju koala u nekim delovima Australije sa 60.000 koliko ih je bilo sredinom devedesetih godina na 10.000 u 2012. godini. Najveći pad populacije je zabeležen u državama Kvinslend i Južni Vels. Kako bi se infekcija otkrila na vreme, neki veterinari skeniraju koale ultrazvučnim uređajima, što je brže od uobičajenog brisa. Naučnici su takođe počeli sa sekvenciranjem gena koale, uključujući gene koji igraju važnu ulogu u imunom sistemu životinje, kako bi pomogli u razumevanju na koji način bolest utiče na životinje.

Situacija je pogoršana drugim oboljenjem, koala-retrovirusom sličnim HIV-u. On slabi njihov imuni sistem, čineći ih podložnim hlamidiji. Ove dve bolesti, pored uništenja njihovih staništa i opasnosti od drugih životinja, guraju koale ka istrebljenju. Ipak, vakcina koja je uspešno testirana, daje određenu nadu.


Sarkoptička šuga napada crvene lisice
9. Sarkoptička šuga
Ova bolest izaziva jak svrab i veliku želju za češanjem, što dovodi do infekcija i ponekada do smrti. Izaziva je parazitska grinja Sarcoptes scabiei.

Bolest napada preko 100 vrsta, od vombata u Australiji do crvenih lisica u Evropi i Severnoj Americi. Bliska vrste ove grinje napada i ljude, izazivajući šugu. Grinja se zavlači u kožu životinje, stvarajući mikro kanale koji se inficiraju. Infekcija se zatim širi telom kako se životinja neprestano češe. Vremenom, životinja gubi dlaku, postaje dehidrirana, dobija hipotermiju, gladuje i ponekada umire.

U mnogim populacijama životinja u prirodi, šuga kao da nema dugoročne posledice na njihov broj. Ali bolest može biti katastrofalna za populacije koje već ugrožene, izolovane ili izdeljene na udaljenim prostorima. Npr. sarkoptička šuga se smatra odgovornom za uništenje svih crvenih lisica na ostrvu Bornholm u Danskoj. Kako bi se obezbedile populacije zdravih životinja, veterinari ih nekada tretiraju lekovima poput ivermektina.

Tekunice su ugrožene od kuge

10. Kuga

Ista bakterija koja izaziva kugu kod ljudi, uključujući i zloglasnu "crnu smrt" koja je pogodina Evropu u 14. veku, takođe seje smrt i u životinjskom carstvu. Iz nepoznatog razloga, zovu je "silvatična kuga" ali to bi značilo da je u pitanju bolest životinja u prirodi. A sve izaziva isti mikroorganizam Yersinia pestis.

Silvatična kuga se prvi put pojavila u Severnoj Americi oko 1900. godine. Brodovi koji su dolazili iz od kuge očišćenih delova Evrope i Azije su verovatno doneli inficirane pacove i buve, koje su ih prenele lokalnim životinjama. Te životinje nikada nisu ranije bile izložene ovom mikroorganizmu.

U nekim područjima kuga je usmrtila čitave kolonije tekunica. Sa stopom smrtnosti od preko 90%, silvatična kuga je imala tragične posledice na ovu vrstu životinja. Masovno umiranje tekunica je kao posledicu imalo i ogroman pad populacije crnonogih feretki. Jedna od najređih životinja Severne Amerike, ova vrsta tvora se uglavnom hrani tekunicama, i koristi njihove jazbine da gaji svoje mlade. Kako su umirale tekunice, tako su opadale i populacije feretki. Štaviše, ova bolest je skoro uvek smrtonosna za tvorove.

Ugrožene feretke su gajene u zarobljeništvu i ponovo naseljene na ta staništa, tako da se njihova populacija polako oporavlja. Vakcinacija feretki takođe može pomoći u prevenciji novih epidemija. Slično, tretiranje jazbina tekunica sa pesticidima i njihovo vakcinisanje putem mamaca može donekle zaštititi populacije tekinuca.

Izvor vesti: BBC News


Komentari/pitanja

.... divljina

   
  Maya di Altobello
  Shadow of Aire
.Lionheart
[erdel terijer]
  Express Man Rezlark
 [patuljasti šnaucer]
  Big Band Rezlark
 [patuljasti šnaucer]
  Ivory Iv from Lipar Land [doberman]
 
   

2003-2015 © Životinjsko carstvo